Je­dan od naj­bo­ljih vo­ka­la na ovim pro­sto­ri­ma ot­kri­va ko je nje­go­va cr­na da­ma, zbog če­ga se naj­vi­še ka­je, bez če­ga ni­ka­ko ne bi mo­gao da za­mi­sli dan, šta ra­di ka­da ga ni­ko ne gle­da i da li je ne­ka­da po­lo­mio ča­šu u ka­fa­ni.
Šta pr­vo ura­di­te ka­da usta­ne­te uju­tru?
- Po­pi­jem ča­rob­ni na­pi­tak – med sa li­mu­nom i to­plom vo­dom i do­ruč­ku­jem.
Na ko­ju svo­ju pje­smu ste naj­po­no­sni­ji?
- De­fi­ni­tiv­no na nu­me­ru „Ni­ko­me ni reč”, ma­da i „La­ku noć” ide si­gur­nim ko­ra­kom.
Šta ste že­lje­li da bu­de­te ka­da ste bi­li ma­li?
- Ovo što sam sa­da. Ne­dav­no sam iz­ja­vio da sam imao baš do­sta kon­ce­ra­ta i pri­je ne­go što sam po­stao po­znat – gi­ta­ra, mo­žda i me­tla umje­sto nje, mo­ji sno­vi i ja. Ostva­ru­ju se i da­lje!
Da po­sje­du­je­te ne­ku moć, šta bi to bi­lo?
- Pr­vo bih na­hra­nio glad­ne, ućut­kao po­li­ti­ča­re, sklo­nio sve one ko­ji ni­su mu­zi­ča­ri, po­tom bih pu­stio pra­vu mu­zi­ku da svi­ra po ci­je­lom gra­du.
Šta bi­ste ura­di­li sa sed­mi­com na lo­tu?
- Ne­ke slič­ne stva­ri kao u pret­hod­nom od­go­vo­ru, ali i po­mo­gao oni­ma ko­ji ne­ma­ju.
Bez če­ga ni­ka­ko ne bi­ste mo­gli da za­mi­sli­te svoj dan?
- Bez do­ruč­ka i mu­zi­ke.
Šta ni­ka­da ne bi­ste opro­sti­li?
- Ne­ke stva­ri mo­gu da opro­stim, ali ni­ka­da ne za­bo­ra­vljam.
Ko­je vas oso­bi­ne mo­gu iz­ba­ci­ti iz tak­ta?
- Ka­šnje­nje, ne­pro­fe­si­o­na­li­zam i ne­prav­da.
Zbog če­ga se u ži­vo­tu ka­je­te?
- Si­gur­no po­sto­je ta­kve stva­ri, ali tre­nut­no mi ne pa­da ni­šta kon­kret­no na pa­met, ma­da smo svi u ži­vo­tu re­kli: Eh, da sam dru­ga­či­je…
Ko­li­ko je emo­tiv­na is­pu­nje­nost va­žna za kre­a­tiv­no stva­ra­la­štvo?
- De­kon­ta­mi­ni­ra­na kon­ta­mi­na­ci­ja. Ša­lim se, ali ovo su ona pi­ta­nja zbog ko­jih čo­vjek mo­ra da se za­mi­sli. Sva­ko kre­a­tiv­no stva­ra­la­štvo, ko­je ima smi­sla, mo­ra da kre­ne iz sr­ca i du­še.
Šta bi­ste pro­mi­je­ni­li da ste predsjednik?
- Sve. Po­sta­vio bih kre­a­tiv­ne lju­de ko­ji bi stva­ra­li. Na­rav­no, čast iz­u­ze­ci­ma.
Šta ra­di­te ka­da vas ni­ko ne gle­da?
- Ne mo­gu to da vam ot­kri­jem.
Ko­ju in­for­ma­ci­ju ni­ko ni­ka­da ni­je čuo o va­ma, a tre­ba­lo bi?
- Sve što lju­di ni­su ču­li o me­ni i ne tre­ba da ču­ju, jer je to dio mo­je pri­vat­no­sti.
Šta ra­di­te ka­da ste švorc?
- Za­ra­dim. Sa­mo rad, rad i rad!
Če­mu se uvi­jek na­smi­je­te od sr­ca?
- Do­brom vi­cu.
Ko je va­ša cr­na da­ma iz isto­i­me­ne pje­sme?
- Sva­ka cr­na da­ma je mo­ja. Nji­ma pje­vam.
Ka­da ste po­sled­nji put re­kli se­bi: Ko zna za­što je to do­bro?
- Sko­ro sva­ki dan, za sva­ku si­tu­a­ci­ju ko­ju ni­sam po­že­lio, a de­si­la se.
Šta je vaš iz­duv­ni ven­til?
- Gi­ta­ra i mo­je Pri­je­po­lje.
Na ko­ji na­čin is­ku­li­ra­te do­sad­ne lju­de?
- Pre­đem na ne­ku dru­gu te­mu ili pre­sta­nem da slu­šam.
Sle­de­ći cilj ko­ji ste se­bi po­sta­vi­li?
- Umje­sto ci­lje­va imam že­lje, a one su usmje­re­ne na kon­cer­te. Pri­je sve­ga ovo­ga, da sam živ i zdrav.
Va­ša uz­re­či­ca?
- Ne­mam je, ali umi­jem da ka­žem: Je­dan je Ti­to.
U ko­jim si­tu­a­ci­ja­ma po­cr­ve­ni­te?
- Uvi­jek ka­da me ne­ko hva­li, ali i ka­da po­gri­je­šim.
Je­ste li ne­ka­da po­lo­mi­li ča­šu u ka­fa­ni?
- Ne, ni­ka­da.
Ka­kvim ži­vo­tom ži­vi­mo?
- Uvi­jek mo­že bo­lje, ali hva­la bo­gu pa je mir­no, ima­mo sve­ga oko nas. Tre­ba se po­tru­di­ti i ra­di­ti ne­što, sa­mo da je po­šte­no.
Ni­ko­me ni ri­ječ o če­mu?
- Da pri­pre­mam ve­li­ki kon­cert u Be­o­gra­du!
Šta je sre­ća u ne­sre­ći?
- Ka­da mi puk­ne ži­ca na gi­ta­ri, a imam re­zer­vnu na stal­ku po­red se­be.